…poći će naopako. Barem tako piše u Marfijevom zakonu, a danas sam ja to uspeo da potvrdim u praksi.
Šta se desilo, pitate se… Da počnem od samog jutra, kada sam ustao u 9 sati… A obično spavam do 12, 2, 4, 6, kako kad… Da li sam ustao na levu nogu, u to nisam siguran, ali ostatak priče deluje baš kao da jesam. Odem da se tuširam, i u momentu kada sam imao najviše šampona na sebi – nestane tople vode! Kukaj, viči – niko te ne čuje! Nekako se onom led ledenom vodom na brzinu sperem, i siđem do kuhinje da naspem vode u lonac i ugrejem je. A šampon protiv peruti peče li peče… Vratim se nazad u kupatilo, i nekako sperem ostatke šampona sa sebe. Prva prepreka savladana, sad se treba obrijati… Pene je bilo, ali su žileti bili više nego oštri, pa sam svojom sopstvenom (a čijom bi drugom?) nepažnjom rasekao usnu… i napravio par rezova tipa „sicilijanska kravata“ koji na svu sreću nisu bili duboki, ali dovoljni da bih narednih pola sata pošteno krvario.
Baška to što nije bilo ništa „k’o svet“ za ručak, pregrmeću ja to, pošaljem koleginici SMS da mi pozove taksi, jer ću zakasniti na posao, a kredita na mobilnom nemam. U rekordnom roku stiže poruka da mo vozilo dolazi za 5 minuta, i ja onako friško okupan i oprane kose izađem napolje… i k’o budala čekam 20 minuta… A taksija ne da nema, nego nikakav automobil nije prošao ulicom… Iznerviran, šaljem ponovo SMS, kad stiže odgovor… zvala je taksi na POGREŠNU adresu… U to su i moji matori stigli, zaplenim ja njima telefon da dozovem sebi prevoz, ali avaj… nema slobodnih vozila… I posle 10 minuta telefoniranja najzad dobijem taksi… od najskupljih u gradu… I dalje čekam, sneg pada li pada, a meni se puši iznad glave koliko sam narogušen… Pljunem 250 kinti (a obično bude 150), psujem kao kočijaš, ovaj put sam se opekao i više neću… Kasnim na posao, nervozno ulazim u kancelarije…
Tu me sačekuju komentari tipa „nikad ne zna da dođe na posao na vreme“, a samo ja znam da lično ja nisam kriv… Dočekuju me vesele vesti, da imam 4 (i slovima: ČETIRI) emisije uživo, jednu za drugom… Mračni oblak mi se nadvija nad glavom, munje sevaju na sve strane… Ljudi, subota je! Treba se spremiti za nedelju! Treba olabaviti tempo malo! Ne zarezuje me niko ni pet posto… Kuvam sebi kafu u električnom kuvalu, i dok sam zakuvavao – PUF! Izlete kafa iz kuvala po celoj kuhinji… I meni…
Uoči prve emisije shvatam da sam kod kuće zaboravio prilog koji sam odneo da montiram pre neki dan, novinarka vrišti, psuje… A k’o da je i bilo nešto bitno, prilog sa zatvaranja sajma koji je ionako bio jadan… Uoči druge emisije, kada mi je kolega (nabeđeni novinar, kobajagi psiholog) nešto spomenuo, tipa „Kako ću se ja videti od ovog ŽBUNA na stolu“… A ne vidi ni koja kamera njega snima, kamera koja u kadar apsolutno ne hvata taj umetnički rad od suvog cveća… Ukapiram ja da je čovek utripovao da ga televizor snima, pošto se iz njegove perspektive dotični nije mogao „ogledati“ u televizoru, sklonim nekako taj ŽBUN (uh, ježim se), a onda još jedan komentar… „A koja je kamera MOJA?“…
Puca meni film lagano, topi ga projekciona lampa kao na kraju „Maratonaca“, i besno odbrusim: „Nije nijedna tvoja, to su NAŠE kamere!“ (htedoh reći, nije tvoja nego je vlasništvo televizije), utrčim u režiju, pustim špicu po kratkom postupku i onako izbezumljenog ga pustim u kadar… Onaj mali u meni likuje, rekoh sam sebi, „E, vala, da si i ti nekome pokvario dan“…
