Posle duže potražnje, što po oglasima, što metodom trošenja đonova da se obiđu prodavnice, konačno nađoh nešto što se uklapalo u Perin budžet. Jes’ da je, po meni, bljak, ali radiće posao. Pobogu, taj do juče nije znao ni kako da uključi kompjuter, neće se valjda pobuditi u njemu želja da postane novi Bil Gejts pomoću te šklopocije. Odemo mi u radnju, istresemo keš, popakuju oni nama to u kutije, nekako se dovučemo taksijem do Karlovaca, taksista nam naravno naplati i „prtljag“, i sad sledi – raspakivanje i povezivanje. Sve spojeno, al’ fali kabl za napajanje kompjutera. Zaboravili da ga spakuju, verovatno, pošto su lično tu konfiguraciju držali izloženu u radnji. OK, svratiće on kod njih da traži taj kabl sutra kad bude dolazio na posao.
Kabl je dobio posle malo naprezanja, pod izgovorom „nije moguće da vam kabl nismo spakovali“, kao da je isti od zlata. Svaka radnja i servis, verujem, ima tih kablova na izvoz. Imam ih i ja, no nisam hteo da mu kažem, nikad se ne zna kada će mi zatrebati. Objasnio sam ja kako i gde da uključi taj kabl, da ne bih morao da idem opet u Karlovce (jes’ da nije preko sveta, ali jednom sam išao u Karlovce a zaboravio sam da mi pokazna ne važi donde, pa me uhvatila kontrola, te me stalno nešto strah da se vozim autobusom tamo). Zove on u nekih 6 popodne mene na mobilni – uključio je kabl, ali kako pipne kućište drma ga struja. Vidim ja, odneo je vrag šalu, moraću opet u te Karlovce, pa makar me kontrola ponovo uhvatila i izbacila na Stražilovu.
(Nastaviće se)