U Novom Sadu, 15. 06. 2012.
Zovem se Marko Šolajić, rođen u Novom Sadu 9. 6. 1980. u 16:10. U horoskopu blizanac, a podznak škorpija.
Od malih nogu se interesovao za računare, u šestoj godini života dobio svoj prvi kompjuter, ZX Spectrum. Sa sedam godina dva puta operisao krajnike. Išao u osnovnu školu „Branko Radičević“ u Novom Sadu. U petom razredu svoj ZX Spectrum zamenio za Commodore 64. Naveliko kopirao igre za isti, i pri tom činu nije zaradio ni za disk drajv, a kamoli za neki ketridž.
Moja majka, u vreme inflacije:
Kad ne bude ‘leba da se jede, ‘oćeš ti jesti te diskete???
U sedmom razredu ipak dobio taj disk drajv, koji je ispustio dušu nakon 7 (i slovima: sedam) dana rada. Neznani broj puta nosio C64 u servis kod Samira. Kasnije sam se pokajao što sam prodao svoj ZX Spectrum, pa sam isti ponovo nabavio.
Završio srednju elektrotehničku školu „Mihajlo Pupin“, zaradio zvanje elektrotehničara elektronike, i (najzad) koji dinar od kopiranja igara. Na prvom času iz informatike se posvađao sa profesoricom i dobio jedinog keca u toku školovanja, samo zato što sam bio u pravu. Usput pohađao kurs za radio-amatera, položio za C i D kategoriju. U prvo vreme bio aktivan u radio klubu „Mihajlo Pupin“ YU7AJH, a kasnije i sa ličnim pozivnim znakom YU7RZK. Uvek nešto prčkao oko elektronike, manje-više (ali uvek više nego manje) uspešno. Pojedine sprave koje sam sklepao završavale su na gradskoj deponiji.
Profesor praktične nastave:
Ti kad si ovde uvek nešto spališ!
1998. godine, za svoj 18. rođendan, dobio svoj prvi PC. 486DX5/133 MHz. I dalje je u životu, ali ne uključuje se redovno, već samo u specijalnim prilikama.
Te 1999. godine, obeležene nekom drugom vrstom padavina, pod jekom sirena, urlikom aviona i iznenađenjima od strane Elektrodistribucije i grafitnih bombi, pisao maturski rad, i svakih 20 sekundi stiskao CTRL+S, zlu ne trebalo. Iste godine upisao fakultet tehničkih nauka u Novom Sadu. Pošto sam odjednom osetio da znanje više neće u moju glavu, barem ne preko najrasprostranjenije metode učenja tipa „zagrevanje stolice“, rešio sam da nađem sebi posao.
Od 2000. godine zaposlen u novosadskoj radio-televiziji „Duga“, u početku na mestu servisera opreme, kasnije na mestu realizatora radio-televizijskog programa, a u zadnje vreme na radnom mestu tehničkog direktora, opštenarodno poznatog pod nazivom „Marica za sve“. I dalje čačkam oko bilo kakve elektronike, osim televizora i bilo čega drugog što radi na napon veći od 25 volti, zbog vrlo neprijatnih iskustava.
miš Amos, iz Diznijevog crtanog filma o Bendžaminu Frenklinu:
Pitaš me da li je to bio ELEKTRICITET?!?
Inače, od muzike slušam skoro sve, pošto mi je radno mesto takvo, a privatno najviše volim da slušam strane hitove osamdesetih i devedesetih. Ne volim da izlazim ili sedim po kafićima, više mi prija neka opuštena (kućna) atmosfera.